Sve naše "marisane"

Prateći derventske rukometaše na gostovanjima, a posebno u vrijeme kada sam dijelio pravdu kao rukometni sudija, obišao sam mnoge sportske arene upoznavši tako različite temperamente publike. Pošto je rukomet bio veoma dobro praćen i popularan sport na našim prostorima, tako je i publika utakmicama davala svoj pečat kroz atmosferu koja se kretala se od „pozorišne” do „paklene”, od fer-plej navijanja iskrenih zaljubljenika sporta, do temperamentnog, a ponekad i provokativnog bodrenja.

  Atributi koji su krasili derventsku publiku bili su vjernost i srčanost. Pamte to mnogi rukometaši koji su gostovali u našem gradu, a posebno se sjećaju derventske publike iz vremena kada se igralo na Partizanovom igralištu. Neki od njih pamte pobjedu koja je već „bila u džepu”, sve do momenta kada bi se najvatreniji navijači podigli na noge i počeli bubnjati po limovima reklama oko terena, bodreći svoje ljubimce pokličima: „Ši, ši, Derventa...”.

Atmosfera u gledalištu na rukometnim utakmicama, ali i izvan njega, bila je daleko civilizovanija od istih na fudbalskim utakmicama, a pogotovo nije bilo nikakve sličnosti sa današnjim huliganstvom. Ali, znalo se ponekad i „zakuhati”.

Iz vremena kada se Derventa nastojala domoći drugoligaškog društva, posebno interesovanje privlačili su kvalifikacioni susreti. Jedan od takvih bio je između Dervente i Zenice koji su bili ljuti rivali, a stadion „Papirna” u Zenici važio je za veoma neugodan teren. Na gostoprimstvo je trebalo zaboraviti čim se prođe Vranduk. Dugo se prepričavala jedna neobična tuča navijača ova dva kluba. U opštem metežu gužve i tučnjave, Nula je braneći derventske navijače uspio da „na patos” pošalje par zeničkih navijača. U momentu kada je ugledao miliciju da ide prema mjestu tuče, na brzinu je nabacio na svoja leđa jednog ošamućenog domaćeg navijača i „zapomagajsao” na sav glas. Epilog je bio da je nesretnik dobio duple batine: prvo od Nule, potom ga je ispendrečila i narodna milicija. 

Ipak, tuče su bile rijetke, ali bi ponekad varnice sijevnule i izvan terena. Među igračima je bilo šarmera koji su, najčešće na pripremama, voljeli pokazati talenat zavodnika, pa se tako desilo da na pripremama na Kozari izbije tuča između udvarača i domaćih momaka. Svašta bi bilo da akterima ne priskočiše u pomoć kapiten Zijo i ekonom Nula, te se situacija sredi sa par „šliva” i nekoliko razbijenih usana. Po dolasku organa reda, jedan dio igrača je odveden „na obradu” u Prijedor. Mnogima je to bio prvi susret sa čuvarima javnog reda, ali je profesor Huso, zahvaljujući svojim vezama preko  ljudi iz uprave prijedorskog kluba, uspio srediti situaciju.

Kada bi se putovalo vozom na daleka gostovanja, kao jednom prilikom u Mostar, nerijetko bi se vrijeme skraćivalo u vagon restoranu. Putovanje bi bilo manje dosadno ako bi se tu našla i poneka lijepa djevojka… Čak je i treneru Glavašu bilo zabavno, pa je, poput poete, nizao komplimente. Kasno je primjetio da dama nije sama, pa je spas potražio brzim povratkom iz napada u odbrambenu zonu kupea u kojem su se nalazili njegovi igrači. 

            Na putovanjima po Vojvodini često se svraćalo na večeru u motel pokraj Bačke Palanke.  Zadesili smo se jednom na večeri zajedno sa nekim svatovima.  Atmosfera je bila svečana, igralo se i pjevalo. Jednoj zgodnoj djevojci koja je prolazila pored naših stolova, neko iz uprave uputi kompliment. I nije djevojka stigla ni da sjedne, naše stolove opkoli dvadesetak Lala, spremnih da nam daju lekciju iz „lepog ponašanja”. Utihnu muzika i zveckanje escajga, a mi od straha zanijemismo... Ustade Nula, obraćajući se ekipi: „Stanite, kad već tako mora da bude, ostavite ove mlade momke da večeraju i slave, a nek se izabere najjači od vas – pa nek odmjeri snagu samenom... pa kom obojci, kom opanci”. Izdvoji se jedan grmalj, dva puta veći od našeg Ništice. Poče da trlja zglobove, a dugmad samo što mu nisu popucala na košulji. A Nula sasvim smireno poče da skida svoju košulju. Kada ostade go do pasa, „sijevnu” istetoviran zmaj na njegovim leđima, a Lala ugledavši zmaja ustuknu: „Ma, znaš šta, eto... slušaj...da ne kvarimo ni mi vama večeru, a ni vi nama svadbu, bilo bi najbolje...”. I nije ovo bajka, već istinita priča gdje je istetovirana „aždaha” sačuvala dobre rukometaše.

                  Bilo je još mnogo komičnih i vrlo neobičnih situacija. Desilo se tako jednom da se poslije utakmice u vojvođanskom gradiću Sečnju nađemo u centru tuče, koja je po mjestu i akterima podsjećala na scene iz kaubojskih filmova. Našla su se tu čak i salonska vrata u kafani i par likova koji su podsjećali na junake vestern filma „Ružni, prljavi, zli”. Negdje iza ponoći, autobus se zaustavio svega pedesetak metara od auta u kojem je spavala patrola milicije. Dok je jedan dio ekipe „zalijevao” obližnje topole, prvi u kafanu uđe, jedan od tada najmlađih igrača, Brano Sirovina. Nisu salonska vrata uspjela ni dva puta da se zanjišu, a skoči jedan od „dežurnih” kafanskih lola, pa raspali, onako iz čista mira, Branu šamarčinom. Dok je on stajao zbunjen ne shvatajući šta se dešava, na vratima se pojavi Jovo Sekulić jedući sendvič. Na to skoči drugi salonski gost i za „dobrodošlicu” raspali Jovu po ustima. Pola mu sendviča izleti iz usta, a pola sleti direktno u želudac. Nekadašnji kapiten „Kosmosa” iz Kostreša brzo se snađe i poput Bud Spencera posla dotičnog na pod, a za njim i drugog, pa trećeg… koji mu se ispriječiše na putu. Ostade nam još samo da se lagano svi izvučemo dok se nije probudila patrola milicije. Napustismo neprimjetno ovo mjesto. Koji dan kasnije, iz SUP-a su od kluba tražili informacije o ovom neobičnom događaju, kojeg je, eto, i lokalna patrola milicije prespavala.

            I sve ostade iza nas, kao kad zavjesa se spusti poslije predstave. A mnogi od nas poput kauboja odjahasmo na krilima oluje ka zapadu, koji istina nije divlji, ali mu fali ona bogda našeg temperamenta.